Pi­še: BRA­NI­SLAV OTA­ŠE­VIĆ


Ma­na­stir Ku­ma­ni­ca se na­la­zi uz sa­mu tra­su pru­ge Be­o­grad–Bar, po­red že­lje­znič­ke sta­ni­ce Vrb­ni­ca. Ma­na­stir­ska cr­kva je po­sve­će­na ar­han­đe­lu Mi­ha­i­lu i sma­tra se da je iz 13. ili 14. vi­je­ka, a u Kru­šev­skom po­me­ni­ku s kra­ja 15. vi­je­ka na­vo­di se kao Ku­ma­ni­ca, pi­šu Pet­ko­vić V.R. u ra­du „Pre­gled cr­kve­nih spo­me­ni­ka kroz po­ve­zni­cu srp­skog na­ro­da”, Be­o­grad 1950. i Živ­ko Mi­kić, pro­fe­sor Fi­lo­zov­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, u ra­du „An­tro­po­lo­ška sa­zna­nja o ma­na­sti­ru Ku­ma­ni­ci” (Mi­le­šev­ski za­pi­si broj 4, 2000. god.). U jed­nom za­pi­su iz 13. vi­je­ka se ka­že da se u njoj na­la­ze mo­šti Sv. Gri­go­ri­ja ro­dom iz lo­ze Ne­ma­nji­ća. Zbog pa­da ma­na­sti­ra nje­go­ve ko­sti su se raz­dro­bi­le i za­to se nji­ho­vi osta­ci ču­va­ju u Bi­je­lom Po­lju. Da li je ime ovog ma­na­sti­ra ve­za­no za ka­kav po­hod, ili za ne­ko nji­ho­vo na­se­lje ne zna se po­u­zda­no. Alek­san­dar De­ro­ko na­vo­di po­dat­ke iz ra­do­va Ji­ri­če­ka da je 1253. go­di­ne, pri­li­kom upa­da Ku­ma­na­ca stra­da­lo Bi­je­lo Po­lje. (Alek­san­dar De­ro­ko, Na sve­tim vo­da­ma Li­ma, Sko­plje 1932, str. 131). Te­ško je re­ći ka­kve je re­flek­si­je taj do­ga­đaj imao na sam ma­na­stir.
U do­li­ni Li­ma i sli­vu nje­go­vih pri­to­ka mno­go je ma­na­sti­ra i cr­ka­va u ru­še­vi­na­ma. Ča­me pod raz­va­li­na­ma i ši­bljem de­ce­ni­ja­ma i vje­ko­vi­ma. Ne­ke od njih naj­u­por­ni­ji is­tra­ži­va­či kao ni vje­ru­ju­ći srp­ski na­rod ni­ka­da ne za­bo­ra­vlja­ju. Ta­kav je slu­čaj i sa Ku­ma­ni­com. Ma­na­stir Ku­ma­ni­ca je po­sve­ćen Sve­tim ar­han­đe­li­ma. Sa­da je ob­no­vljen. Za nje­ga su zna­li i ra­ni­ji isto­ri­ča­ri, ali ga pr­vi cr­te­žom „re­kon­stru­i­sao” Alek­san­dar De­ro­ko. Ni sam Ji­re­ček ni­je mo­gao od­go­net­nu­ti ot­ku­da mu na­ziv. Me­đu ma­lo­broj­nim is­tra­ži­va­či­ma ko­ji su se ba­vi­li ovim ma­na­sti­rom je i dr Jo­vo Me­do­je­vić, ko­ji je za­bi­lje­žio le­gen­du po ko­joj je­dan srp­ski vel­mo­ža po­vje­ra­va ve­li­ko zla­to svo­jim ku­mo­vi­ma sa za­vje­tom ili za­kle­tvom da ga sa­ču­va­ju od osva­ja­ča ko­ji su na do­ma­ku nji­ho­vih dvo­ro­va. Ku­mo­vi su pri­hva­ti­li za­vjet, uzmu zla­to i za­ko­pa­ju ga na de­snoj oba­li Li­ma, tik uz str­mu sti­je­nu, li­ti­cu gdje je ljud­ska no­ga ri­jet­ko do­spi­je­va­la. Nad tim za­ko­pa­nim zla­tom sa­gra­di­še cr­kvu ko­ju na­rod po ku­mo­vi­ma na­zva Ku­ma­ni­ca, a u nju se vje­ru­je kao u kum­stvo, kao u sve­ti­nju.
Cr­kva Sv. ar­han­đe­la Mi­ha­i­la i Ga­vri­la u Ku­ma­ni­ci, pre­ma tu­ma­če­nju Alek­san­dra De­ro­ka, pri­pa­da ov­čar­sko-ka­blar­skom ti­pu cr­ka­va ili jed­noj ka­sni­joj va­ri­jan­ti ko­ja uvo­di slo­bod­ne stu­bo­ve ko­je no­se ku­be. Na mje­sti­ma ko­ja iz­gle­da­ju pr­vo­bit­na, iz za­tr­pa­no­ga po­da hra­ma iz­bi­ja­ju če­ti­ri iz­lo­mlje­na ostat­ka ka­me­nih stu­bo­va, obra­zu­ju­ći me­đu so­bom pra­vi­lan kva­drat iz­nad ko­ga se ne­kad mo­glo di­za­ti ku­be. Ka­ko je ova kon­struk­ci­ja mo­gla bi­ti spo­je­na sa ogrom­nim zi­do­vi­ma da­nas je te­ško re­kon­stru­i­sa­ti, jer su oni po­ru­še­ni do sa­me ze­mlje. Ti zi­do­vi su ne­ka­da, ka­ko se pret­po­sta­vlja, bi­li iz­ve­de­ni u sa­moj sti­je­ni, od ka­me­na iz jed­nog di­je­la, da­kle ol­ta­r­ska ap­si­da cr­kve na­la­zi­la se uz sa­mu ver­ti­kal­nu stra­nu li­ti­ce, sma­tra Ve­li­ša Kr­sma­no­vić u svo­joj knji­zi „Ko­pa­či zla­ta na sve­tim vo­da­ma Li­ma”, Pro­sve­ta, Be­o­grad 2002, str. 56. Hram je naj­vje­ro­vat­ni­je sru­šen u 18. vi­je­ku, ka­da su ovim kra­jem stra­da­le i po­ru­še­ne mno­ge cr­kve i ma­na­sti­ri. Mo­gu­će je da se hram sru­šio i sam zbog do­tra­ja­lo­sti i ne­mo­guć­no­sti odr­ža­va­nja. Cr­kva je bi­la iz­gra­đe­na u ob­li­ku upi­sa­nog kr­sta, i bi­la po­di­je­lje­na na dva di­je­la. Glav­ni brod je bio du­ga­čak 9,30 me­ta­ra, a ši­ri­ne 5,25 me­ta­ra. Glav­ni brod je bio du­ga­čak 9,30 me­ta­ra sa ap­si­dom, a ši­rok 4,80 me­ta­ra. Ti te­me­lji i zi­do­vi ko­ji su oču­va­ni naj­vi­še do jed­nog me­tra, bi­li su do re­kon­struk­ci­je i ob­no­ve, uglav­nom po­to­plje­ni vo­skom od svi­je­ća ko­je na­rod ov­dje pa­li. To se ra­di naj­vi­še za zdra­vlje ži­vih, ali i za is­cje­lje­nje bo­le­snih i opra­šta­nje gre­ho­va. O tim is­cje­li­telj­skim mo­ći­ma po­sto­je mno­ge le­gen­de ko­je se pre­pri­ča­va­ju u na­ro­du. Kad me­di­ci­na ne mo­že po­mo­ći na­rod do­la­zi ov­dje da po­tra­ži po­moć na ru­še­vi­na­ma bo­go­mo­lje, da­nas ka­da je ob­no­vlje­na do­la­ze kod ob­no­vlje­nog ma­na­sti­ra. Tu do­la­ze i ne­rot­ki­nje. Po­sto­je mno­ge pri­če da su ne­ke beš­čed­ne že­ne, upra­vo po­sli­je do­la­ska u Ku­ma­ni­cu za­trud­nje­le i po­sta­le maj­ke. Tu se na­la­ze i mo­šti Sve­tog Gri­go­ri­ja Ku­ma­nič­kog – Ču­do­tvor­ca ko­ji je još za ži­vo­ta, kao i po­sli­je smr­ti mno­gi­ma po­mo­gao svo­jim is­cje­li­telj­skim mo­ći­ma.
Ma­na­stir Ku­ma­ni­ca je kult­no mje­sto iz 13. ili 14. vi­je­ka, u na­u­ci po­znat po Ku­ma­nič­kom je­van­đe­lju. Ne­dav­no je ob­no­vljen po­sli­je vi­še­vje­kov­ne za­pu­stje­lo­sti. Bio je je­dan od pre­pi­si­vač­kih cen­ta­ra Po­li­mlja u ko­me su pi­sa­ni lje­to­pi­si. Ne­po­zna­ti lje­to­pi­sac u ma­na­sti­ru Ku­ma­ni­ci za­bi­lje­žio je 1579. go­di­ne, ka­da je Meh­med pa­ša So­ko­lo­vić ubi­jen „I tog­da po­vra­ti se za­ko­nu pre­stup­nik Meh­med pa­ša”... Ku­ma­nič­ki lje­to­pi­sac u svoj mo­na­škoj po­bo­žno­sti, ali i usa­mlje­no­sti, ni­je mo­gao sa­gle­da­ti ni shva­ti­ti za­slu­ge Meh­med pa­še So­ko­lo­vi­ća za po­nov­no us­po­sta­vlja­nje in­sti­tu­ci­je Peć­ke pa­tri­jar­ši­je 1557. go­di­ne, ko­joj su to­kom tri­de­set go­di­na bi­li na če­lu So­ko­lo­vi­ća – pa­ši­ni hri­šćan­ski ro­đa­ci. U Ku­ma­ni­ci su se ču­va­le mo­šti Sv. Gri­go­ri­ja Ku­ma­nič­kog, pro­svje­ti­te­lja i ne­ka­da­šnjeg ar­hi­e­pi­sko­pa iz sve­to­rod­ne lo­ze Ne­ma­nji­ća. Gri­go­ri­je­ve ko­sti pre­ni­je­te su u Bi­je­lo Po­lje, gdje su ču­va­ne u sve­šte­nič­koj po­ro­di­ci Si­mo­no­vi­ća, a di­je­lom u Dal­ma­ci­ji, u ma­na­stir Dra­go­vić sa dva pe­ča­ta ma­na­sti­ra Ku­ma­ni­ce. Ni­je po­zna­ta go­di­na ro­đe­nja Sve­tog Gri­go­ri­ja Ku­ma­nič­kog, ali se pret­po­sta­vlja da je bio kti­tor ma­na­sti­ra Sve­tog Ni­ko­le na Ato­su, ko­ji je po nje­mu pro­zvan Gri­go­ri­jat. Srp­ski mo­na­si su po­sli­je jed­nog po­ža­ra od­ni­je­li nje­go­ve mo­šti iz ovog ma­na­sti­ra (oko 1761. god.) kao i bi­o­gra­fi­ju s nje­go­vim pot­pi­som 1405. go­di­ne, vje­ro­vat­no u ma­na­stir Ku­ma­ni­cu na Li­mu.
Za­štit­ni ar­he­o­lo­ški ra­do­vi na ovom ma­na­stir­skom kom­plek­su ve­za­ni su za iz­grad­nju pru­ge Be­o­grad–Bar oko 1970. go­di­ne i tad je is­ko­pan ve­ći dio ske­le­ta. Me­đu­tim, na nji­ma ni­je oba­vlje­na an­tro­po­lo­ška ob­ra­da, ta­ko da su oni za na­u­ku iz­gu­blje­ni. To­kom 1999. go­di­ne u sklo­pu pro­jek­ta re­vi­ta­li­za­ci­je ko­ju spro­vo­di mu­zej iz Pri­je­po­lja sa gru­pom struč­nja­ka ot­ko­pao je de­vet­na­est pre­o­sta­lih gro­bo­va sa ve­ćim bro­jem in­di­vi­du­al­nih ske­le­ta.
Pro­fe­so­ri be­o­grad­skog Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Živ­ko Mi­kić i Mi­o­drag Sla­dić su iz­vr­ši­li pre­gled sa­ču­va­nog an­tro­po­lo­škog ma­te­ri­ja­la iz Ku­ma­ni­ce, ko­ji je dra­go­cjen za da­lja na­uč­na is­tra­ži­va­nja Ku­ma­ni­ce. Sva­ka­ko bi tim­ski rad na ovom is­tra­ži­va­nju dao po­zi­tiv­ne re­zul­ta­te ako bi za­jed­nič­ki ra­di­li isto­ri­ča­ri, ar­he­o­lo­zi, an­tro­po­lo­zi i pred­stav­ni­ci cr­kve...
(Na­sta­vi­će se)